SNEŽANA I SEDAM PATULJAKA

( Po motivima istoimene bajke) 

Lica: Devojčica (pripovedač), Snežana, sedam patuljaka: Pospanko, LJutko, Radiša, Štediša, LJubiša, Smeško i Dobrica

(Scena: drveće, kućica, cveće, životinje, meda, lija, zeka, veverica, vuk, ševa, cvrčak…)

DEVOJČICA: Priča nam je znana
i nije nam strana
o Snežani jednoj,
umiljatoj, vrednoj.
Pobegla je ona
iz rodne kućice,
od maćehe zle,
usred šumice.
Društvo su joj pravili:
meda, lija, zeka
i njena ljubimica
veverica Veka.
Vuk Vučko je brani
od gostiju strani’,
pesmom Snežu budi
ševa lepa Mira,
a veseli cvrčak Toma
divne pesme svira.
Živela je Snežana
kod patuljaka sedam,
okružena ljubavlju
i brigom,
lepo su se slagali
i dobri su bili,
dok se nisu svi
u Snežu zaljubili.
Svaki je poželeo,
da mu žena bude,
ne treba se ljutiti,
sve je to za ljude.
Smišljali su načina
kako da je prose,
pa joj svakog dana,
poklone donose.

(Na scenu izlazi Snežana.)

POSPANKO: (Nosi jastuk i dolazi u prosidbu. Daje pokloni i glasno zeva.)
Draga moja Snežo,
imam jednu tajnu,
(Glasno zeva.)
zaljubljen sam u tebe,
moju zvezdu sjajnu.
(Glasno zeva.)
Budi moja žena,
budi moja sena!
( Opet zeva.)
Spavaćemo ceo dan,
život će nam biti san.

SNEŽANA: Dragi moj Pospanko,
Sunce moje jarko,
ne mogu ti biti žena,
jer ja nisam k’o ti snena.
Raduje me beli dan,
život nije samo san!

LJUTKO: ( Nosi cvet – ljutić i priča ljutito.)
O, Snežana, moja lutko,
voli te od srca LJutko,
budi moja žena ti
neka nam zavide svi!
Noću ćemo spavati,
a danju se ljutiti,
nećeš biti Snežana,
bićeš moja LJutana!

SNEŽANA: LJutko, nevaljalče jedan,
nisi ti toliko vredan,
da mi život ljutnja bude
da zaboravim na ljude.
Život je radost i sreća
od plavog mora još veća!

RADIŠA: ( Nosi motiku- dečiju igračku i daje na poklon Snežani.)
Snežo, draga, vredna ti si,
al’ od mene vrednija nisi.
Moja žena budi ti,
radićemo skupa mi,
radićemo dan i noć,
bićeš moja ti pomoć.
Ne moramo nikad sesti,
ne moramo hleba jesti!
Rad je dobar a zarada lepa,
pusti ljubav, neće bit’ do veka!

SNEŽANA: Slušaj me Radiša lepi,
rad je dobar i ne šteti,
ali mora umeren biti,
čovek mora odmoriti.
Rad nije život ceo
već njegov sastavni deo,
zato se nemoj ljutiti
ne mogu ti žena biti.

ŠTEDIŠA: ( Nosi novac i poklanja Snežani.)
Moje oko sad te gleda
pa mi srcu mira ne da,
moram da te zaprosim,
da se s tobom ponosim.
Štedljiva si moja draga,
imaćemo dosta blaga,
nećemo ga trošiti,
samo ćemo brojati,
pare će se množiti,
banku ćemo otvoriti!

SNEŽANA: Štediša, mili, zbogom,
ne mogu delit’
život sa tobom.
Volim da štedim,
to mi je po volji,
ali da zavredim
život bolji.
U pare si se pretvorio,
na ljubav si zaboravio!

LJUBIŠA: (Poklanja ruž za usne Snežani i ljubije više puta.)
Kraljice moja,Snežo,
dugo sam od tebe bež’o,
da ti tajnu ne otkrijem
što u svome srcu krijem:
(Šapuće Snežani na uho.)
hoću s tobom da se ljubim,
da se jutrom s tobom budim,
ljubićemo se stalno mi,
ništa nećemo raditi,
živećemo od ljubavi.

SNEŽANA: LJubiša, dete ne budi,
tako ne žive odrasli ljudi.
LJubav je jako važna
i ne treba da bude lažna.
Čula sam od moga brata
da kad ulazi beda na vrata
ljubav kroz prozor izlazi
i polako prolazi.
Ne možeš se samo ljubiti,
treba nešto i raditi.
Živi se za ljubav,
ali se ne živi i od ljubavi
to znaju i u travi mravi.

SMEŠKO: (Nosi pastu za zube i poklanja Snežani.Sve vreme dok priča smeje se.)
Kraljice moja, obraza belih,
čim te ugleda’ ja se veselih,
što nađoh ženu svog života,
smeh ti odzvanja…To je lepota!
Raditi nećemo, ni štedeti,
ni ljubiti se, ni voleti…
Zapamti ovo sada ti,
samo ćemo se smejati!
(Smeje se glasno.)

SNEŽANA: Smeško dragi, veseo ti si,
al’ put do mog srca našao nisi,
smeh je koristan i vrlo zdrav,
ali moraš imati stav.
Reći ću ti, možda je greh,
život nije samo smeh!

DOBRICA: (Nosi srce i poklanja Snežani.)
Zavoleh te, moja draga
čim si ti u kuću došla,
čim sam tebe ja ugled’o,
ljubav mi kroz vene prošla.
Moje srce sad je tvoje,
ako hoćeš ti uzmi ga,
delićemo dane, noći,
delićemo dosta briga.
Radićemo, pričaćemo,
čitaćemo, štedećemo,
gradićemo, volećemo,
smejati se, i ljubiti,
jedno drugo razumeti,
podržati, utešiti…
Ne mogu ti moja Snežo
govoriti ja o sreći,
pogledaj u svoje srce,
ono će ti sve to reći.

SNEŽANA: Reklo mi je srce moje
da hoće da bude tvoje!
Svaki čovek sreću kroji
i ne treba da se boji.
Duša mi je ispunjena,
hoću da ti budem žena!

(Dobrica i Snežana se grle i ljube i odlaze u kuću.)

DEVOJČICA: I to vam je naša priča
koja ima srećan kraj,
probudi u sebi ljubav
i nećeš pogrešit’ znaj!
Srce svoje sad otvori,
za sve ljude, biljke, ptice,
za dobrotu i za osmeh,
za neznance sa ulice.
Ako tako ti uradiš,
život će ti biti lep,
otvorena srca deco
osvajaju ceo svet!

Iz knjige  “Lutka iz đačkog kutka” Lucije Tasić